Најновију иницијативу за повезивање свих економија Западног Балкана, познатију као „мали Шенген“ од самог почетка прати превише политизације, а премало прагматичног и рационалног приступа.
Прво, треба разјаснити да ово никако није стварање неког новог савеза, нове Југославије, нове Балканије, већ сублимирање и оживљавање свих регионалних иницијатива које су до сада постојале, почев од ЦЕФТА, преко Савета за регионалну сарадњу до Берлинског процеса, а које су у основи имале слободан проток људи, роба, идеја, капитала.
Зато ову инцијативу треба посматрати искључиво кроз економску призму, а политичка бенефит се огледа пре свега у стабилизацији Западног Балкана и стварању климе у којој ће се политички проблеми и отворена питања из прошлости лакше решавати.
Регион као целина економски заостаје за развијеним земљама по више основа и ту се налазе кључни разлози који указују на нужност покретања овакве иницијативе.
Просечан развој инфраструктуре на Западном Балкану је око 50 одсто нижи од просека ЕУ, а са овим стопама улагања региону су потребне 33 године само да достигне садашњи ниво инфраструктурних објеката ЕУ.
Удео извоза робе земаља Западног Балкана у БДП-у је 28 одсто, док је на пример исти показатељ за Словачку 88 одсто, Чешку 83 одсто, Словенију 81 одсто и Мађарску 81 одсто.
Земље Западног Балкана се данас налазе у другој фази индустријске револуције коју карактерише полуаутоматска производња, а савремени свет се налази у четвртој фази индустријске револуције која је заснована на примени високих технологија.
То најбоље илуструје податак да се удео високих технологија у извозу земаља Западног Балкана креће од 1,7 одсто у Албанији до 7,8 одсто у Србији. Удео високих технологија у извозу Чешке износи 20 одсто, а Словеније на пример 19 одсто.
Врло је илустративан још један параметар који показује да Европска унија у истраживање и развој улаже 618 евра по глави становника, а земље Западног Балкана од 6 евра у Албанији до 48 евра по глави становника у Србији.
Подаци Светске банке показују да је у периоду од 1990 – 2015 број образованих кадрова који су емигрирали са Западног Балкана био 6 пута већи него из остатка света.
Нажалост, ми у региону смо пробали све, од мржње, национализма, ратова, а једино још нисмо пробали да будемо нормални и прагматични.
Шта је природније и логичније него да отворимо простор и створимо шансе привредама земаља региона да међусобно сарађују и повећавају своју конкурентност за наступ на ширем тржишту?
У супротном, шверцери и шпекуланти ће наћи начин да то ураде као што се показивало и у прошлости.
Ова иницијатива је заправо вин-вин ситуација за све економије Западног Балкана.
Србији као највећој економији регионална интеграција итекако одговара јер остварујемо највећи суфицит у размени са земљама Западног Балкана од око две милијарде евра.
Укупна спољнотрговинска размена Србије са земљама региона у прошлој години је достигла скоро 4,2 милијарде евра, од тога је извоз износио 3,2 милијарде евра, а увоз 940 милиона евра.
Не постоји убедљивији аргумент за већу усмереност ка регионалној сарадњи од чињенице да смо у прошлој години у БиХ, тржиште од свега 3,5 милиона становника извезли скоро као у Америку, Кину, Турску и Русију заједно.
Извоз у Црну Гору која има 600 хиљада становника је био већи него извоз у САД, Турску и Кину заједно.
Извоз у Македонију, тржиште од два милиона становника, прошле године је био скоро три пута већи него извоз у Америку и седам пута већи од извоза у Кину.
Међутим, ово је прилика и за друге економије региона да повећају свој извоз јер им се отвара приступ већем тржишту, а треба истаћи да су те земље појединачно од формирања ЦЕФТА до данас повећале свој извоз за око 50 одсто.
Економско повезивање региона кроз иницијативу „мали Шенген“ ће допринети да се овај тренд настави и да регион смањи заостајање са упоредивим земљама ЕУ.
Треба имати у виду да Светска банка и друге међународне финансијске институције указују да су веома мала унутаррегионална улагања која чине свега 5 одсто укупних инвестиција у региону.
Затим, да би дошло до осетнијег раста животног стандарда, за сваку земљу мању од 10 милиона становника неопходно је да учешће извоза у БДП-у буде изнад 50 одсто, а такав резултат ниједна од земаља региона не може постићи самостално.
Ни озбиљнијег развоја туризма нема без стварања заједничког туристичког производа у региону и обједињавања понуде за кинеске туристе који тренутно представљају убедљиво највеће емитивно тржиште на свету.
Процене су да 140 милиона људи из Кине тренутно путује широм света, а да ће их до 2027. године бити око 300 милиона.
Кинески туристи никада не иду у само једну земљу, већ на путовањима која обично трају од 8 до 15 дана посећују од две до четири земље. Зато је важно да наступамо заједнички са обједињеном понудом и да када посећују једну земљу региона, кинески туристи могу једноставно да оду у другу земљу без виза.
У суштини, нико овде не открива топлу воду, већ покушава да оживи оно од чега би сви имали користи.
Другим речима, овде нема речи о некој завери или покушају супституције за европске интеграције јер у политичком смислу „мали Шенген“ није политички савез, ни алтернатива Европској унији, а у економском смислу ЕУ је недостижан спољнотрговински партнер за сваку појединачну земљу.
Регион је за нас други спољнотрговински партнер и кроз овакав вид регионалне сарадње наше привреде чинимо конкурентне за наступ на све захтевнијем глобалном тржишту.
