Najnoviju inicijativu za povezivanje svih ekonomija Zapadnog Balkana, poznatiju kao „mali Šengen“ od samog početka prati previše politizacije, a premalo pragmatičnog i racionalnog pristupa.

Prvo, treba razjasniti da ovo nikako nije stvaranje nekog novog saveza, nove Jugoslavije, nove Balkanije, već sublimiranje i oživljavanje svih regionalnih inicijativa koje su do sada postojale, počev od CEFTA, preko Saveta za regionalnu saradnju do Berlinskog procesa, a koje su u osnovi imale slobodan protok ljudi, roba, ideja, kapitala.

Zato ovu incijativu treba posmatrati isključivo kroz ekonomsku prizmu, a politička benefit se ogleda pre svega u stabilizaciji Zapadnog Balkana i stvaranju klime u kojoj će se politički problemi i otvorena pitanja iz prošlosti lakše rešavati.

Region kao celina ekonomski zaostaje za razvijenim zemljama po više osnova i tu se nalaze ključni razlozi koji ukazuju na nužnost pokretanja ovakve inicijative.

Prosečan razvoj infrastrukture na Zapadnom Balkanu je oko 50 odsto niži od proseka EU, a sa ovim stopama ulaganja regionu su potrebne 33 godine samo da dostigne sadašnji nivo infrastrukturnih objekata EU.

Udeo izvoza robe zemalja Zapadnog Balkana u BDP-u je 28 odsto, dok je na primer isti pokazatelj za Slovačku 88 odsto, Češku 83 odsto, Sloveniju 81 odsto i Mađarsku 81 odsto.

Zemlje Zapadnog Balkana se danas nalaze u drugoj fazi industrijske revolucije koju karakteriše poluautomatska proizvodnja, a savremeni svet se nalazi u četvrtoj fazi industrijske revolucije koja je zasnovana na primeni visokih tehnologija.

To najbolje ilustruje podatak da se udeo visokih tehnologija u izvozu zemalja Zapadnog Balkana kreće od 1,7 odsto u Albaniji do 7,8 odsto u Srbiji. Udeo visokih tehnologija u izvozu Češke iznosi 20 odsto, a Slovenije na primer 19 odsto.

Vrlo je ilustrativan još jedan parametar koji pokazuje da Evropska unija u istraživanje i razvoj ulaže 618 evra po glavi stanovnika, a zemlje Zapadnog Balkana od 6 evra u Albaniji do 48 evra po glavi stanovnika u Srbiji.
Podaci Svetske banke pokazuju da je u periodu od 1990 – 2015 broj obrazovanih kadrova koji su emigrirali sa Zapadnog Balkana bio 6 puta veći nego iz ostatka sveta.

Nažalost, mi u regionu smo probali sve, od mržnje, nacionalizma, ratova, a jedino još nismo probali da budemo normalni i pragmatični.

Šta je prirodnije i logičnije nego da otvorimo prostor i stvorimo šanse privredama zemalja regiona da međusobno sarađuju i povećavaju svoju konkurentnost za nastup na širem tržištu?

U suprotnom, šverceri i špekulanti će naći način da to urade kao što se pokazivalo i u prošlosti.
Ova inicijativa je zapravo vin-vin situacija za sve ekonomije Zapadnog Balkana.

Srbiji kao najvećoj ekonomiji regionalna integracija itekako odgovara jer ostvarujemo najveći suficit u razmeni sa zemljama Zapadnog Balkana od oko dve milijarde evra.

Ukupna spoljnotrgovinska razmena Srbije sa zemljama regiona u prošloj godini je dostigla skoro 4,2 milijarde evra, od toga je izvoz iznosio 3,2 milijarde evra, a uvoz 940 miliona evra.

Ne postoji ubedljiviji argument za veću usmerenost ka regionalnoj saradnji od činjenice da smo u prošloj godini u BiH, tržište od svega 3,5 miliona stanovnika izvezli skoro kao u Ameriku, Kinu, Tursku i Rusiju zajedno.

Izvoz u Crnu Goru koja ima 600 hiljada stanovnika je bio veći nego izvoz u SAD, Tursku i Kinu zajedno.

Izvoz u Makedoniju, tržište od dva miliona stanovnika, prošle godine je bio skoro tri puta veći nego izvoz u Ameriku i sedam puta veći od izvoza u Kinu.

Međutim, ovo je prilika i za druge ekonomije regiona da povećaju svoj izvoz jer im se otvara pristup većem tržištu, a treba istaći da su te zemlje pojedinačno od formiranja CEFTA do danas povećale svoj izvoz za oko 50 odsto.

Ekonomsko povezivanje regiona kroz inicijativu „mali Šengen“ će doprineti da se ovaj trend nastavi i da region smanji zaostajanje sa uporedivim zemljama EU.

Treba imati u vidu da Svetska banka i druge međunarodne finansijske institucije ukazuju da su veoma mala unutarregionalna ulaganja koja čine svega 5 odsto ukupnih investicija u regionu.

Zatim, da bi došlo do osetnijeg rasta životnog standarda, za svaku zemlju manju od 10 miliona stanovnika neophodno je da učešće izvoza u BDP-u bude iznad 50 odsto, a takav rezultat nijedna od zemalja regiona ne može postići samostalno.

Ni ozbiljnijeg razvoja turizma nema bez stvaranja zajedničkog turističkog proizvoda u regionu i objedinjavanja ponude za kineske turiste koji trenutno predstavljaju ubedljivo najveće emitivno tržište na svetu.

Procene su da 140 miliona ljudi iz Kine trenutno putuje širom sveta, a da će ih do 2027. godine biti oko 300 miliona.
Kineski turisti nikada ne idu u samo jednu zemlju, već na putovanjima koja obično traju od 8 do 15 dana posećuju od dve do četiri zemlje. Zato je važno da nastupamo zajednički sa objedinjenom ponudom i da kada posećuju jednu zemlju regiona, kineski turisti mogu jednostavno da odu u drugu zemlju bez viza.

U suštini, niko ovde ne otkriva toplu vodu, već pokušava da oživi ono od čega bi svi imali koristi.

Drugim rečima, ovde nema reči o nekoj zaveri ili pokušaju supstitucije za evropske integracije jer u političkom smislu „mali Šengen“ nije politički savez, ni alternativa Evropskoj uniji, a u ekonomskom smislu EU je nedostižan spoljnotrgovinski partner za svaku pojedinačnu zemlju.

Region je za nas drugi spoljnotrgovinski partner i kroz ovakav vid regionalne saradnje naše privrede činimo konkurentne za nastup na sve zahtevnijem globalnom tržištu.