Расим Љајић: Нема мере од које сви имају користи

ИНТЕРВЈУ – НЕДЕЉНИК ВРЕМЕ

Више пута откако сам дошао на ову функцију, чуо сам за сумњу да у робним резервама нема робе у обиму како стоји у евиденцијама. Чуо сам чак и за махинације које су вршене у прошлости око интервенција из робних резерви, да се неко обогатио захваљујући тим интервенцијама.  Зато сам наредио да се изврши ванредни попис залиха, да видимо да ли заиста имамо 209.000 тона пшенице, да ли имамо тих 79.000 тона кукуруза како ми је речено. Речено је да мање-више постоји та количина која стоји у евиденцији. Сада сам наредио да се то уради поново, да поново ураде тај попис.

Заједнички именитељ свих власи од двехиљадите до сада су Млађан Динкић и Расим Љајић. Међутим, док је Динкић увек био тамо где су паре, Љајићу су вазда западали најделикатнији послови: у време кад је приватизација показала своју ружну страну, у време великих отпуштања радника,протеста, запречавања пруга и путева био је министар рада и социјалне политике и он је био тај који је морао да се очи у очи гледа са губитницима транзиције, да објашњава зашто је тако како је… Ево и сад: у години највеће суше и енормног поскупљења хране, у години кад кроз државну касу дува промаја па је повећана стопа ПДВ-а, кад су повећане акцизе, баш кад поскупљује отприлике све, запао му је ресор трговине.

ВРЕМЕ: Вама као да је усуд да будете тамо где највише грми?

РАСИМ ЉАЈИЋ: Два сата пре него што сте дошли, рече ми један колега који је радио са мном и у претходном министарству: „Ово је просто невероватно- где год смо ми, ту су проблеми“. Сећам се када сам преузимао дужност у Министарству рада и социјалне политике: ни два месеца није прошло а имали смо онај извештај, ако се сећате, о стању у домовима са децом са посебним потребама. Цела јавност је брујала о томе, ја сам дошао у жижу ни крив ни дужан. После сам месец дана мора да објашњавам ствари за које нисам био одговоран, нити сам знао какво је реално стање нити сам на било који начин одговоран. Ево и ово сад- ни месец дана на овом месту, а чини ми се да никада није било овако са поскупљењима као ове године. Била је криза 2008. године, али никада на овај начин тема није актуелизована као сад. И с правом каже тај мој колега – где смо ми, ту грми. Добро, шта је ту је, ја увек кажем, да је нешто добро, не би мени запало. На крају крајева, у Владу сам ушао најкасније, када су практично била подељена сва места, тако да је остало ово министарство као понуда, али у сваком случају констатација стоји. Надам се да је ово последњи пут да имам овај усуд.

Почела је примена нове, веће стопе ПДВ-а, што ће утицати на све сем на цене основних животних намирница за које стопа није мењана, али су оне раније већ знатно поскупеле, поскупела је и основна врста хлеба чију цену одређује Влада- са 44 на 48,5 динара за векну од пола килограма.

Као што знате, пекари су тражили да хлеб „Сава“ буде 54 динара. Они су то оправдавали ценом брашна која је порасла 30 посто, да су прошле године куповали брашно по 27 динара, да га ове године купују по 38 динара, да је цена пшенице била 17-18 динара, да је сада по 28 динара. Такође, цена горива је „отишла“, па курсне разлике…

Прошле године, па претпрошле, па оне испред и сваке године уназад пекари су тражили поскупљење хлеба и увек су имали „јако“ образложење зашто тако мора да буде: ако је пшеница скупља него претходне године, онда је то разлог, али ако је пшеница јефтинија, то онда није разлог за појефтињење, већ опет треба да поскупи јер је скупља рецимо струја, па је скупља со, гориво, храна за канаринце…

Добили смо „инпуте“ малих занатлија, али и од великих индустријских пекара, па смо онда ми правили рачуницу на основу неких наших показатеља и рекли смо: ово је цена коју можемо да прихватимо укључујући и уважавајући све ваше разлоге, а ви узмите или оставите- ми сматрамо да можете да се покријете са овом ценом и да зарадите. Ту је зарада 3,5 до 5 динара по векни хлеба, зависно од произвођача. И овако није пекарама главна зарада на хлебу, већ на пециву. Ово је сада цена која ће важити наредних шест месеци сасвим сигурно. Они и даље тврде да је то социјална цена , ми мислимо да смо дали једну цену која представља компромис између тога да имају економски одрживу цену хлеба, а да притом имамо и цену хлеба која ће штитити и оне најугроженије категорије становништва. Могу вам рећи да смо се за један динар, ма за педесет пара смо се ценкали по четири и по сата.

Исто као и са хлебом, сваке године или скоро сваке године у јесен бива да нема зејтина. Капацитет српских уљара је двоструко већи од потреба тржишта, уље се извози, а у малопродаји га нема, или га има „на кашичицу“. Нелогично, зар не?

Обишао сам уљаре и добио неке одговоре који ми се чине веродостојним: суша је била катастрофална, род сунцокрета је битно мањи од прошлогодишњег, цена сунцокрета је „скочила“ са 330 евра по тони колико је коштао прошле године, на данашњих 480 до 500 евра. То је један разлог био да они подигну цену иако жетва није ни била завршена. Дакле, порасла је цена  управо на психолошкој причи о могућим несташицама и из тога је произашла потреба уљара да аутоматски повећају цену. Други разлог што је само једна уљара, да не помињемо имена, производила уобичајене количине, док су друге две уљаре откупиле мању количину сунцокрета него иначе, ни 50.000 тона и производиле су мање количине уља, а четврта уљара је производила мање количине зато што се покварила нека преса која је важна у процесу производње. Психолошке несташице и скок цена, објективно мања производња, тиме мања испорука трговцима детерминисале су с једне стране ценовну, с друге стране и тржишну нестабилност. Због тога, спровели смо неколико мера. Једна од њих је забрана извоза сунцокрета, соје и шећерне репе. Уједно, донели смо одлуку о интервенцији из робних резерви, са неких 5.000 тона уља, а већ у четвртак ћемо још то да повећамо са додатних 3.000 тона. Тако ћемо током целог месеца октобра имати испоруке према трговинским ланцима уља из робних резерви.

Била је суша и у Мађарској, принос је и тамо подбацио, на Будимпештанској берзи сунцокрет кошта више него код нас, а опет зејтин је јефтинији, биће због слободног тржишта, да не говорим у Немачкој. Њихово тржиште је слободно, али питам се да ли је наше тржиште слободно, јер ако једна уљара вама одређује цену, то онда више није слободно тржиште.

То су монополи, то је недостатак конкуренције. То је нешто што је у Европи незамисливо, тамо имају здраву тржишну утакмицу уз учешће више актера који се боре за сваког купца и потрошача, боре се за место на тржишту квалитетом, редовним испорукама и ценом. Ви овде имате четири или пет произвођача уља, ајде да кажемо пет релевантних произвођача уља и практично се ту списак завршава, што пружа могућност „картелисања“. Сви ови проблеми- раст цена, несташице- последице су заправо недовољне конкуренције и имате онда овакву ситуацију да све што можете да урадите јесте да интервенишете из робних резерви, да забраните извоз па онда имате проблем са Европском унијом, или да укинете царине за увоз, за шта опет Европска унија може да реагује. Ми смо, наиме, у једном спољнотрговинском режиму и морамо да то прихватимо и да о свакој измени режима, било да је реч о извозу или увозу, обавештавамо Европску унију и пратимо њену реакцију докле можемо у томе да идемо. Ипак, разматрамо могућност, мислим да ће то бити на следећој седници Владе у четвртак, да интервентно дозволимо бесцарински увоз уља, да бисмо спречили евентуалну несташицу.

Исто то смо већ имали раније: прво несташица, затим поскупљење, па интервенција из робних резерви и на крају интервентни увоз. Међутим, ни литар уља није увезен.

Зато што није било баш интереса за увоз, зато што је цена уља у региону мање- више слична, па онда док се плате трошкови транспорта то уље вам је скупље и трговци немају разлога да га увезу. Верујем да ће бесцарински увоз уља већ као најава, ако ништа друго онда у психолошком смислу, утицати на ситуацију на тржишту. Гледали смо цене у окружењу и постоји могућност увоза из Босне и Мађарске, где уље има нижу цену од овдашње. Као држава, урадићемо све што можемо да бисмо спречили поремећаје које смо имали на тржишту када је реч о снабдевености уљем.

Уредбом је забрањен извоз сунцокрета, соје и шећерне репе, што се одмах очитовало падом цена на Подуктној берзи. Има оних који ту меру подржавају у нади да ће то директно утицати на снижење цена финалних производа, али се ратари, рекао бих, с правом буне: ем им је суша појела род, ем је и цена овом уредбом оборена. Двоструко су, тврде, оштећени.

Не постоји мера која неће бити оспоравана и не постоји мера која ће свима ићи директно у корист. Ми смо овде гледали главни циљ да постигнемо, а то је стабилизација тржишта и производње основних животних намирница за домаће потребе. Постоје свакако и мане ове мере. Једна од тих критика које смо добили од Европске уније је да је то мера протекционизма. Имали смо проблема и са Хрватском. Хрватска је, наиме, субвенционисала своје произвођаче да са нашим ратарима склапају уговоре о производњи, а сад не могу да преузму то за шта су авансно платили. Али, као што сам рекао, главни циљ је био да обезбедимо сировине за производњу за домаће потребе уз све ризике да ће та мера некога погодити и да ће бити критика од стране Европске уније, коју смо ми обавестили о разлозима због чега смо ми ту меру донели и која је привременог карактера. Са друге стране, сматрамо да је цена ратарских култура на домаћем тржишту довољно висока да не штети произвођачима и да они имају сасвим сигурног купца по тој цени на домаћем тржишту и да се ту неће направити велика економска штета за њих, а да ћемо ми опет обезбедити производњу уља и шећера.

Суша је највише утицала на подбачај рода кукуруза, али његов извоз није забрањен.

Разговарао сам и са Министарством пољопривреде, које је иницирало доношење мере о привременој забрани извоза. Питао сам их зашто не и кукуруз, одговорили су ми да берба још није завршена, да се још не знају дефинитивни биланси и да још има времена да се донесе дефинитивна одлука о евентуалној забрани уколико за то буде било потребе. Од сутра почињемо на берзи откуп 200.000 тона кукуруза како би смо касније могли да интервенишемо из робних резерви, уколико будемо имали несташице у производњи сточне хране или поскупљења сточне хране, што би се одразило и на цене млека и меса.

Да ли у Робним резервама заиста постоје тај кукуруз и та пшеница, тај зејтин и тај шећер? Годинама се провлачи иста прича да су државне резерве, у ствари, „папирне“?

Искрено, више пута сам, од како сам дошао на ову функцију, чуо за сумњу да у Робним резервама нема робе у обиму како стоји у евиденцијама. Чуо сам чак и за махинације које су вршене у прошлости око интервениција из робних резерви, да се неко обогатио захваљујући тим интервенцијама. Чуо сам свакаквих прича. Зато сам наредио да се изврши ванредни попис залиха да видимо да ли ми заиста имамо 209.000 тона пшенице колико је мени речено, да ли имамо тих 79.000 тона кукуруза колико ми је речено управо из разлога који сте ви навели – због сумње да ли је то на папиру или ми стварно то имамо да можемо да интервенишемо. Речено је да мање више постоји та количина која у евиденцији стоји. Сада сам наредио да се то уради поново, иако су пре два месеца то већ радили, да поново ураде тај попис, да видимо шта све тачно и колико имамо, да би могли да планирамо неколико месеци унапред с обзиром да би могло да дође до поремећаја тржишта.

Ово би пре било питање за министра пољопривреде, али млеко је такође нешто што се налази у трговинама, па ето, када смо већ у канцеларији: нема довољно сточне хране, млечне краве се транспортују у кланице, домаћег сировог млека је све мање, али се и откупљује по све нижој цени, доспели смо до увоза из Босне и Херцеговине, можда и из Немачке, где је млеко у продавницама јефтиније него овде, а домаће млекаре најављују поскупљења. Где је ту логика?

Плашим се да је реч о истој ситуацији, не баш идентичној, али сличној као и са уљем: мислим да неки произвођачи млека и млекари с једне стране уцењују примарне произвођаче, а онда све нас. Међутим, царина на млеко је мала да би њено укидање могло нешто значајније да утиче на цену и снабдевеност.

Трговински дефицит нам је већ традиционално висок. Како да се он смањи?

Почетак целе приче и крај целе приче јесте имамо ли ми производњу, било да је реч о пољопривреди или о индустрији. Сви говоре о извозу, али ми морамо да имамо шта да извеземо. Када говоримо о стратегији нашег извоза, стратегији наше трговине, све зависи од тога да ли ћемо имати шта да извеземо и да ли ћемо моћи да доведемо старне улагаче и инвеститоре који су, опет, у највећем обиму и извозници.

Заиста, шта је то што ми производимо за извоз?

Добро питање: шта је то што ми производимо а да може да се извезе? Када све ставимо на папир, види се да се списак завршава на четири, пет врста робе- житарице, смрзнуто воће, конзервисано воће и поврће, шећер, челик док је УС Стил радио, обојени метали и тачка. Нажалост, то је наша реалност.

Какав је план да се та реалност измени?

План је да се ослободимо вишка бирократских процедура, да се створи такав амбијент за стране и домаће улагаче. Пре свега, променићемо Закон о трговини. Замислите, у њему стоји одредба да Министарство трговине даје сагласност за изградњу трговинских објеката већих од две хиљаде квадрата. Каква глупост: ви на некој тамо општини добијете све дозволе да правите, не знам, шопинг-центар рецимо, да бисте на крају дошли код мене, а ја вас, већ из неког разлога, одбијем. То ћемо да урадимо да бисмо створили амбијент за здраву конкуренцију. Да бисмо обезбедили правну сигурност за све који су спремни да инвестирају. Мислим да је јако добро што смо кренули са укидањем парафискалних намета, са укидањем агенција.

Са укидањем агенција ова влада се није баш прославила: од стотину и колико већ њих укинуто их је целих седам.

Споро то иде јер многе од тих агенција су успостављене законом и законом морају да буду укинуте. Мора сада свако министарство да предложи измену закона, па да парламент о томе расправља… Ово што је могло да се уради сада, урађено је, али то би стварно било ништа ако се на овоме буде стало. Очекујемо да се тај процес настави кроз измене других закона, могуће је спајање неких агенција. Добар корак је издвајање више средстава у ребалансу за Министарство пољопривреде, а план је да наредне године буде још већи.

Да се вратимо на трговину: код нас је све скупље него у окружење, али и водећим чланицама Европске уније, сем Хрватске која нас, истина, у томе „шије“. То је, ценим, зато што овде нема конкуренције?

То је апсолутно једини разлог.

Шта ћете ви да урадите да конкуренције убудуће буде?

То је ово о чему смо и досада говорили. Морамо великим трговинским ланцима да пружимо овде све услове да дођу, уложе, инвестирају, послују. Нико неће да дође овамо ако нема могућности да оствари профит. Нико неће да дође овамо ако има нестабилност по било ком основу: политичком, економском, правном. Морамо да уверимо све да је Србија значајна инвестициона дестинација, да у Србији вреди инвестирати и улагати и да се може остварити значајан профит, да су мањи порези него у другим земљама. Нема друге: морамо да се боримо за сваког од тих трговинских ланаца и да спречимо корупцију, а не да неко дође и каже ја ћу вама омогућити дозволе брже него што је то иначе, само ми дајте коверат… (Зоран Мајдан, ВРЕМЕ, 4. октобар 2012.)